Документи

Образовање

Образовање


КРОЗ ТРИ ВИЈЕКА ОБРАЗОВАЊА У БИЈЕЉИНИ

Почеци модерног образовања и школства на простору Семберије воде нас у прву половину 19. вијека, када су основане прве српске школе у Бијељини и околним селима (у Броцу 1834, Јањи 1835, Бијељини 1838, Горњем Драгаљевцу 1853, Дворовима 1854. године итд.) али, нажалост, изгубљени су чак и најосновнији подаци о раду основних школа у првим деценијама њиховог постојања.

Најстарији сачувани документ који говори о школству у Бијељини је писмо министру просвете Кнежевине Србије од 12. маја 1865. године које су (с обзиром на све већу пажњу коју је Србија посвећивала Босни и Херцеговини од повратка кнеза Михаила на власт 1860. године, а једна од најизраженијих је била подршка српским школама) упутили „настојатељ цркве и школе Димитрија Марковић и учитељ школе бељинске Никола Евтић“:

ГОСПОДИНУ МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

Покорно подписатиј усудили смо се Господина Министра Просвете најпокорније молити, да би нам ову нашу молбу уважити благоизволели, видећи да Господин Министар Просвете велику милост чини по другим овдашњим школама и деци књижице за потребе шаље, па како се у нашој школи налази 85 редовниј ученика који по све дневно у школу иду, али бадава кад немају из чега би могли учити, него само понеки псалтир или часловац налази, и то будимскиј, са врло скупом ценом, па зато ми сви тутори школе и цркве молимо Господина Министра Просвете, да би се смиловао на овдашњу сиротињу и књижица има послати благоизволео, а ми ћемо сви опште гледати да се вашој великој милости коју будете учинили достојно покажемо.

Учитељ је разредио децу по разредима и у I разреду налази се деце 40, у II 25 и у III 20. Што се тиче школе ми смо све потребе набавили, као год нам је казао учитељ да је потребно и да је он као у Србији уред све ставио, и Господар Паша Тузланскиј све му је казао да као што зна тако и ради, и школу у ред уведе, он је све учинио, само вас молимо да нам благоизволите књижице послати и прегледалице за краснопис, мапа за земљевид, преко учитеља наше школе.

Овако вас молећи остајемо вама најпокорнији трговци тутори и општинари школе Бељинске.

У Бељини, 12. маја 1865. године

Учитељ школе бељинске
Никола Евтић

Настојатељ цркве и школе
Димитрија Марковић

Тутори школе:
Ђорђе Еремић, Петар Јовичић, Ристо Поповић, Секула Коцобаћа

Из писма се види да школу похађа релативно велики број ученика за услове турске владавине и да је учитељ колико-толико квалификован за свој посао. Учитељ је највјероватније „пречанин“, с обзиром да пише екавским нарјечјем и да је у школи „завео ред као у Србији“. Такође, уочљиво је да су дјеца учила искључиво из црквених књига, јер других није било.

Аутор текста о школи у Бијељини, објављеном у Календару Српског културно-умјетничког друштва „Просвјета“ за 1906. годину, тврди да је министар просвјете Србије позитивно одговорио на молбу и да су из Београда послате књиге. Вјероватно је да је баш од тада школство у Бијељини почело да добија свјетовнији карактер у наставном садржају. Таква тенденција ће се наставити у развитку српских школа све до њиховог укидања, иако су школе до краја остале под црквеним покровитељством. Учитељи у овој школи су углавном долазили из Србије и често су налажени преко огласа у новинама (нпр., у „Школском листу“ који је излазио у Сомбору, 1882. године је објављен оглас којим се за „бијељинску школу тражи учитељ и учитељица с платом од 450 и 350 форинти и станом и огревом, са роком јављања 30. септембра“). Према првом аустро-угарском попису свих школа у Босни и Херцеговини из 1891. године у бијељинској српској основној школи радила су два учитеља са 140 ученика.

slika

Друге године након аустро-угарске окупације, децембра 1879. године, нова власт отвара тзв. Kомуналну школу коју су углавном похађала дјеца дошљака и, у почетку, врло мало дјеце муслиманске вјере, као и дјеце из околних села. У жељи да привуку што више дјеце у Kомуналну школу, власти су одлучиле да изграде модерну зграду за школу која је завршена 1886. године (у овој згради данас су смјештени Одјељење за борачко-инвалидску и цивилну заштиту и Одјељење за просторно уређење Градске управе Града Бијељина). У новој школској згради је било осам учионица, стан за управника и друге потребне просторије. Трошкове изградње од 48.000 круна поднијела је Општина. Иако обилато потпомагана од стране власти и у новој, привлачној згради, Kомунална школа није успијевала да окупи значајнији број ученика православне и муслиманске вјере. Српска дјеца су и даље у највећем броју похађала Српску основну школу, иако је била смјештена у старој и дотрајалој згради.


УСПОН СРПСКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Почетком 20. вијека Српско-православни црквено-школски одбор у Бијељини и грађани Бијељине доносе одлуку о изградњи нове зграде зе Српску основну школу на мјесту старе зграде, које је била склона рушењу. Власти нису биле одушевљене жељом становника Бијељине да изграде нову зграду за Српску основну школу, али су попустиле пред упорним наваљивањем. На допис Котарског уреда којим је тражен одговор помоћу којих средстава се мисли градити тако велики објекат, предсједник Српско-православне црквене општине у Бијељини Симо Јовановић одговара да

"... за градњу школе имамо потребиту цигљу, камен, креч, пијесак и 10.920 круна у готовом. С тим мислимо подићи школу ове јесени под кров, а закључком скупштинским од 10. јануара о.г. остали трошкови да се школа на годину доврши намакнуће се разрезом.

Писмо је датирано 12. априла 1901. године. Дакле, новац се прикупљао добровољним прилозима, али је постојало и обавезно давање – разрезом. Котарски предстојник, уз приложено писмо Симе Јовановића, обавјештава вишу административну власт о намјери да се изгради школски објекат вољом и напорима народа, па предлаже да се грађење одобри, јер је, како каже, намјера врло чврста и настао би политички проблем ако би се зауставила.

Школска зграда је заиста завршена  крајем августа 1902. године, љепша и већа од зграде Комуналне школе, чиме је Српска основна школа не само обезбиједила опстанак, него је постала ново, не само образовно, него и културно средиште Бијељине. У њеној пространој сали одржаване су разне културно-забавне приредбе за ђаке и грађане, а сала је постала и вјежбалиште за соколску омладину. Успон Српске основне школе се поклопио са јачањем националних тежњи за ослобођењем и уједињењем са сународницима са друге стране Дрине.

slika

У Српској основној школи у Бијељини, као млад учитељ службовао је и будући велики српски пјесник Јован Дучић. Дошао је у Бијељину почетком 1893. године, одмах по завршетку Сомборске препарандије и у Бијељини остао до средине 1894. године. Образован и васпитан на европским узорима, неизљечиво слободног и немирног духа, Дучић је управо у Бијељини написао прве значајније пјесме које су на себе скренуле пажњу читалачке публике, књижевне критике, али и полиције.

Поред рада у школи, Дучић се одмах по доласку у Бијељину укључио у културни живот у граду, покренуо је многе културне активности, иако је јако кратко радио у Бијељини, оставивши трајан траг у култури овог краја. Са својим вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким намјештеницима Дучић је основао прву драмску аматерску групу која је припремала и изводила рецитале и позоришне представе романтичарско-националног садржаја. Због родољубивог дјеловања, био је под сталном присмотром полиције. Након једног претреса и пронађених родољубивих стихова, оптужен је за ометање јавног реда и мира и, на захтјев окружног предстојника и по Рјешењу Земаљске владе у Сарајеву од 10. јула 1894. године протјеран из Бијељине. Иза Дучића је у Бијељини остала прича о неостварној љубави са Магдаленом Живановић, кћерком богатог бијељинског трговца.

И остали српски учитељи учитељи ове школе су уживали велики углед у народу, били су у првим редовима националних акција и оснивачи напредних удружења која су окупљала младе људе из грађанске класе која се тек стварала. Вријеме до 1914. године је вријеме оснивања и успјешног рада Пјевачког друштва „Србадија“, Друштва „Српски сокол“, Пододбора Српског културно-умјетничког друштва „Просвјета“, Кола српских сестара... Тадашњи управник српске школе Стево Николић је био, ван сваке сумње, најомиљенији и најпоштованији човјек у граду. Био је међу оснивачима свих националних и културних установа у граду, члан предсједништва Удружења учитеља српских школа у Босни и Херцеговини, као и делегат испред српских учитеља у Великом управном и просвјетном савјету. Због таквог дјеловања, након сарајевског атентата, одмах је лишен слободе и на бањалучком „велеиздајничком“ процесу 1916. године осуђен на десет година тешке робије.

slika

Као и остале српске школе у Босни и Херцеговини, и српску основну школу у Бијељини су аустро-угарске окупационе власти затвориле 1914. године, одмах након сарајевског атентата, а сви ученици су морали прећи у комуналну школу.

slika
slika
Првобитна зграда Српске основне школе грађена 1838. године и прва фотографија Конака и Комуналне школе (око 1890. године)
slika
slika
Дјеца у Забавишту и ученице једног од одјељења Женске основне школе (период Краљевине Југославије)
slika
slika
Одјељење гимназијалаца пред II свјетски рат и Гимназија (1929. година)


КОМУНАЛНА (НАРОДНА) ОСНОВНА ШКОЛА

За разлику од Српске школе, подаци о раду државне Комуналне (народне) основне школе сачувани су у љетопису, односно „Школској споменици“ које је почео да води учитељ Никола Мештеровић од 1. јануара 1900. године, када је преузео дужност управника школе. Он је све до смрти, 1913. године, у „Споменицу“ педантно уносио податке о школи и приликама у Бијељини, па је овај љетопис драгоцјено свједочанство не само о раду школе, него и о животу у Семберији од почетка 20. вијека до предвечерја Првог свјетског рата.

За податке о школи од њеног оснивања, 1879. године, па до 1900. године Мештеровић истиче да су наведени „уколико су се традицијом сачували и уколико су се могли из архивалних школских књига сакупити“. Управник школе је водио рачуна и о равноправности писама истичући да ће „Споменица“ водити „... док сам ја овдје, у оба писма наизмјенично – једне године ћирилица, а друге латиница.“

О бројном стању ученика подаци постоје од школске 1882/83. године и, на основу њих, види се сталан пораст броја ученика од 192 на крају школске 1882/83. до 419 на крају школске 1898/99. године. На почетку двадесетог вијека број ученика је благо опао, највјероватније због изградње нове зграде српске школе и постепеног преласка православних ученика у њу. Иако није била омиљена међу српским становништвом, ипак је чињеница да су временом најбројнији ученици у Комуналној школи постала православна дјеца. У школи су били бројни и ученици католичке и јеврејске вјере, а најмање је било муслиманске дјеце.

Као и у Српској школи, у Комуналној школи је највећи број учитеља је долазио из других мјеста Аустро-Угарске Царевине, а њихова премјештања из мјеста у мјесто су била честа.

Из штурих података сачуваних у „Споменици“ види се да се у мушкој основној школи стално повећавао број ученика и наставног особља, па је у школској 1937/38. години у школи радило 25 учитеља и учитељица са 863 ученика разврстаних у 18 одјељења.

slika

Као што је речено, управник Мештровић је у „Споменици“ уносио и напомене о приликама у Бијељини из тог времена и њиховом утицају на рад школе. Неке од најинтересантнијих напомена (поредане по хронолошком реду су):

- 3. април 1900. године било је у Бијељинском котару (срезу) 14 основних школа, што је констатовано приликом прегледа школе од стране окружног школског надзорника Вејина.

- 1. мај 1900. године школа је у корист својих сиромашних ученика приредила забаву са игранком од које је чист приход износио 223 круне и 40 филира.

- 18. октобра 1900. године је забиљежена појава црних богиња и тог дана је „... срески лијечник прегледао сву дјецу и на 55 ученика урезао прописани серум против богиња“. Због епидемије школа није радила од 5. децембра 1900. до 24. јануара 1901. године.

- 1. јуна 1902. године у „Споменици“ се помиње појава великог кашља међу школском дјецом, а 5. октобра 1903. забиљежена је појава шарлаха због којег школа није радила 14 дана.  

Исте, 1903. године, у „Споменици“ је поменут и велики државни преврат у Србији који се догодио 11. јуна (29. маја по јулијанском календару), као и да су Србијанци 24. јуна „... са највећом помпом увели у Београд краља Петра Карађорђевића који је до тада као изгнаник живио у Женеви.“

- За 1904. годину Мештеровић наводи да од половине јуна до 31. августа у Бијељини „није било честите кише, па је, усљед тога, сва зелен изгорјела, а усјеви, особито кукуруз, врло лоше понио.“

- 1905. године је забиљежено да је почетком јуна била дводневна густа магла која је шкодила пшеници, тако да је „жетва лоше испала“, а да су нарочито страдала поља према Јањи, „тако да се није имало шта пожети.“

- 30. августа 1905. године видјело се „красно помрачење сунца које је до ¾ своје површине било застрто.“

- 1. маја 1906. године записано је свједочанство о ћудима природе и да се „зима протегла до првих дана мјесеца априла“, као и да је „температура ваздуха кроз „цио март варирала између -30 и -8 степени Целзијуса“. Природа је спавала све до 26. априла, а у међувремену, 20. априла, Дашница и Модран су поплавили Бијељину тако да је ријека текла Вилмином улицом (у то вријеме, то је била главна улица у граду, тзв., господска; данас је то Карађорђева улица) у дубини од 60-70 центиметара, „што се у Бијељини не памти.“

- 21. октобра 1907. године власти су затвориле школу због шарлаха „... који се међу школску дјецу попут вука увукао.“

- 15. јуна 1908. године је поново остављен запис о временским неприликама: „... пала је у котару плаха киша уз велику буру и огромну тучу (грáд) каква се давно запамтила није.“ Најјачи грáд је погодио Пушковац, Горње Забрђе, пола Угљевика, Тавну, Вршане, Обарску, Црњелово, Свињаревац, Бродац, Батковић, Велино Село, Трњаке, Међапе и Балатун. „Усјеви су стучени тако да се не може распознати гдје је кукуруз засијан био.“

- 23. марта 1909. године школа је распуштена јер су у зграду ушли војници стационирани у Бијељини „ради тога што се Србија ради анексије Босне и Херцеговине држала према њој (Аустро-Угарској) непријатељски и што је своју војску бацила на Дрину.“ Даље је наведено да су се у школу уселиле двије компаније са 502 момка. По њиховом одласку, школа је прорадила 29. априла, након што је доведена у ред после два дана чишћења.

- Исте године, 14. октобра, умрла је учитељица Катинка Мештеровић, управникова супруга.

- 26, 27, 28. и 29. маја 1912. године окружни школски надзорник Мандић је прегледао рад школе и „... нашао веома добар успјех осим учитељице Ферић гдје успјех не задовољава“. Због неуспјеха, управник је у „Споменици“ рад и понашање ове учитељице коментарисао ријечима: „Овакво створење није писац ових редака још нигдје нашао, јер оно не ваља ни Богу ни врагу, ни влади, ни народу, ни школи, ни власти, ни дјеци, ни себи – па ће тако по свој прилици и проћи, завршавајући каријеру као нико њен. Ко како сије, тако и жање – ко како простре, тако и спава.“

- У септембру 1913. године Мештеровић прекида писање љетописа због болести, а 12. октобра исте године је и умро. 

Током аустро-угарске владавине, у Бијељини је радила и Трговачка школа која је укинута 1919. године, када је основана Гимназија. Новооснована Гимназија је усељена у зграду дотадашње Српске школе, а основна школа је пресељена у зграду Комуналне школе.


МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД

Након Првог свјетског рата уједињују се Српска и Комунална основна школа, а све вријеме између два свјетска рата и након ослобођења, до 1956. године, у граду је радила по једна мушка и женска основна школа (женска основна школа је била смјештена у згради код Соколског дома, поред данашње ОШ „Вук Караџић“) које су биле довољне за све ученике са градског подручја, с обзиром да су околна села већ добила зграде за своје основне школе. Зграда некадашње Српске школе је, за потребе Гимназије, 1926. године дограђена репрезентативном зградом и обје ове зграде, поред двије нове зграде, данас заједно чине комплекс највеће основне школе у Бијељини која је за вријеме СФРЈ носила име народног хероја Радојке Лакић, а сада се зове Основна школа „Свети Сава“.
  

slika

Школа је радила и првих година окупације, све до половине 1943. године. У септембру 1943. године Бијељина је први пут ослобођена и све до поновног окупирања града, у марту 1944. године, у граду је радила народна партизанска школа.


ОД 1945. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

Основна школа је обновила рад 15. априла 1945. године. Прва осмогодишња основна школа у Бијељини је основана у септембру 1951. године и од тада се мрежа основних школа у граду и општини Бијељина постепено шири да би данас дошла до броја од четири основне школе на градском подручју и осам основних школа у Јањи и сеоским мјесним заједницама. У оквиру ових основних школа ради и 35 подручних одјељења.


ПРЕДШКОЛСКО ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ

Прво забавиште у Бијељини је отворено још 1931. године, а први кораци ка организованијем дјеловању на предшколском васпитању и образовању начињени су 1951. године, када је поново почела да ради тада једина предшколска установа у Бијељини. 1977. године изграђен je модеран објекат који је и данас централни објекат Вртића „Чика Јова Змај“. Овај вртић има и три подручна одјељења – у Улици кнеза Милоша у Бијељини, у Новом Насељу Јања и у Дворовима.
Поред Вртића „Чика Јова Змај“, чији оснивач је Општина, на подручју општине Бијељина раде и три вртића у приватном власништву – „Штрумфоград“, „Драган и Зоран“ и „Димекс“.

slika


OСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ

У Граду Бијељина обавезну основну школу похађа око 9.800 ученика, распоређених у 12 основних школа у оквиру којих постоји и 35 подручних одјељења по градским и сеоским мјесним заједницама. Поред основних школа у којима ученици стичу опште образовање, у Бијељини постоје и по једна државна и приватна основна музичка школа.
За унапређење основног образовања и васпитања у градском буџету сваке године се предвиђају знатна средства по разним основама (помоћ социјално угроженој дјеци за ужину, школски спорт, превоз ученика, грађевинске инвестиције у школске објекте, стипендије за ученике са посебним потребама...).

СРЕДЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ

У Граду Бијељина постоји шест средњих школа (пет у Бијељини и једна у Јањи) са 39 разноврсних образовних смјерова. Средње школе похађа око 4.200 ученика, са подручја Града Бијељина и околних локалних заједница.

Списак образовних установа у Граду Бијељина
0.09 MB