Документи

Историја Града Бијељина

Досадашња археолошка и друга истраживања дају нам сигурну слику континуиране насељености Семберије још од праисторијских времена, односно, млађег каменог доба, око 5.000 година п.н.е. Упркос бројним сеобама, ратовима, смјенама различитих државних и управних система у каснијим историјским периодима (од времена Римског царства до савременог доба) област вјероватно никада није у потпуности запустила.
 

ПРАИСТОРИЈА И АНТИКА

Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег Града Бијељина потичу из млађег каменог доба - неолита (5.000 - 3.000 године п.н.е.). Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба. Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница. Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног доба – вучедолском, костолачком и баденском.

slika
slika
Фосил морског јежа из рода Clypeaster, локалитет у селу Модран, на некадашњој обали Панонског мора и камене сјекире из неолита (експонати Музеја Семберије) 

Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п.н.е).

У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода пронађена су на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 cm), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу, Патковачи. Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ad Drinum (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.

slika
slika
Римски споменици са представама делфина и лава, локалитет у селу Дијелови (експонати Музеја Семберије)
slika
Римски камени аван, пречника преко једног метра (експонат Музеја Семберије)


СТАРИ СЛОВЕНИ

Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека. На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, а најзначајнији налаз је комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини. У ово вријеме насеље на Бистрику, вјероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.
 

slika
Надгробни споменик са ћирилским натписом, предтурски период; пронађен приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине.
Натпис на споменику: 
+ А ТУ ЛЕЖИ БЕЛОСАВ ЛУЧИЋ У СВОЈОЈ ЦРКВИ ПЛЕМЕНИТОЈ ПОСТАВИШЕ КАМЕН СИНОВИ ЊЕМУ

СРЕДЊИ ВИЈЕК

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У „Љетопису попа Дукљанина“ спомиње се једна побjеда захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина“. Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана. Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:

„Дана 3. марта 1446.

Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини, и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну – 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.“

slika
Факсимил документа са првим поменом Бијељине (Дубровачки архив)

Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду. Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву.

Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква. Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. Преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку. Са тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добојграда долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.

slika

Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за поревласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца. Из времена средњег вијека потиче најстарији вјерски објекат у Граду – Манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина и да потиче с почетка 14. вијека.

slika
Мач из 15. вијека, локалитет у селу Дворови (експонат Музеја Семберије)

Ослабљене феудалном неслогом и међухришћанским борбама, ове државе нису успјеле да одоле турским насртајима па се Семберија, као и највећи дио околних земаља, у 16. вијеку нашла под турском влашћу. Коначна турска окупација области десила се највјероватније око 1530. године. Након тога, у првом попису Зворничког санџака 1533. године у бијељинском крају (Бијељинска нахија) спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. Попис из 1548. године показује повећање броја на 17 села са 772 куће од којих 554 хришћанске (православне) и 218 муслиманских. Указом турског султана из 1580. године Четвртковишту (центар данашње Бијељине) је додијељен статус касабе, постављено је средиште кадилука за три нахије (Бијељина, Корај, Теочак) и успостављени пазарни дан и годишњи сајам. Око пола вијека касније, према тзв. Тузланском сиџилу из 1634. и неким другим изворима, сједиште кадилука се опет назива старим средњовјековним именом Билина.

slika
Кубурa из турског периода (експонат Музеја Семберије)

Послије једног вијека релативне стабилности области, Турска губи Панонију (у Бечком рату 1683-1699) и граница са Аустријом се враћа на Саву и Дунав. Већ 1716. у састав Аустрије улази цијела Посавина и том приликом је Бијељина у ратним сукобима претрпјела велика разарања. Турци су Бијељину поново окупирали 1739. године. Током ових ратова, и касније кроз цијели 18. и добар дио 19. вијека, трају миграције становништва узроковане крајње нестабилном ситуацијом. Први и Други српски устанак, Посавска буна и Српско-турски рат, због учешћа Срба из Семберије имају за последицу привремено или трајно исељавање једног дијела становништва у крајеве преко Саве и Дрине. Након неуспјеха устаничког „офанзивног плана“ 1809. године, Срби у Семберији су страховито десетковани, па су многа насеља потпуно опустјела. У наредним годинама, у овај крај се насељавају досељеници из пасивних крајева Херцеговине и Црне Горе и њихови потомци су до деведестих година 20. вијека чинили већину становништва Семберије, а након ослобађања Србије од турске окупације, у Семберију се у већој мјери досељава и муслимански живаљ. О престанку већих кретања становништва и релативној стабилизацији прилика у Семберији може се говорити тек по аустро-угарској окупацији 1878. године.

НАЦИОНАЛНО БУЂЕЊЕ

Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха. Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба“ дали су чувене устаничке вође – Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.

Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: кнеза Ивана Кнежевића – Кнез-Иву од Семберије (1760-1840) као симбола српске племенитости, и Филипа Вишњића (1767-1834), најпознатијег српског гуслара. Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Општине су представљени као чувари штита. У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783-1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша, помоћник старјешине Мачве. Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша – Јован Глигоријевић (1770-1813) из Броца – „Српски Леонида“ који је заједно са осталим „голаћима“, херојски погинуо у бици на Равњу, последњој бици Карађорђевог устанка.

slika
slika
Филип Вишњић и кнез Иво од Семберије

Без обзира на све отежавајуће околности – губитке у устанцима и кугу 1814. године, Бијељина је по попису из 1864. године била највећи град у санџаку са 6.074 становника (по истом попису, у Тузли је живјело 5.264, у Зворнику 4.870, а у Брчком 2.562 становника).

Из времена сутона турске власти потичу и двије најстарије зграде у Бијељини: православна црква Светог Ђорђа и зграда Конака, односно турске Општине - данашњи Музеј Семберије.

Покушаји да се Бијељина ослободи у великом Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године нису успјели. У јесен 1875. године покушао је да се из Србије у родни крај врати Јован Панић са 300 устаника, али је његов одред разбијен код Манастира Тавне. 1876. године српски ђенерал Ранко Алимпић је безуспјешно опсиједао Бијељину и тада су турске снаге у борби на Галцу потукле и одред италијанских добровољаца – гарибалдинаца.

АУСТРО-УГАРСКА ОКУПАЦИЈА

Аустро-Угарска је управљала Бијељином од 1878. до 1918. године. Пошто је Дунавска Монархија била на много вишем степену цивилизацијског развоја од Турске, Босна и Херцеговина су доживјеле убрзан привредни напредак, који је одвео да новог таласа буђења националне свијести.

Већ почетком 1879. године Бијељина, указом Земаљске владе, добиjа први општински Статут, један од првих у Босни и Херцеговини под аустро-угарском управом.

Пописом становништва 1879. године утврђено је да у Бијељини има 1.602 стамбена објекта и 6.090 становника. За то вријеме Бијељина је била велико насеље, пето по величини у Босни и Херцеговини. Вријеме aустро-угарске окупације је вријеме препорода Бијељине, када она почиње да добија обрисе модерног града. Увиђајући велики стратешки значај Бијељине у пограничном положају према Краљевини Србији власти су поклониле велику пажњу развоју насеља и његовом прилагођавању војним потребама.

slika
slika
Црква Светог Ђорђа саграђена 1872. године и Среско начелство (данас Музеј Семберије) почетком 20. вијека

Статутом су у надлежност Општине пренесени старање о развоју града, регулација постојећих улица, отварање пијаца, ноћна расвјета улица, одржавање седмичних и годишњих сајмова, чишћење улица и одвоз смећа на депоније изван града, старање о здрављу становника и брига о градској сиротињи. Општинско вијеће је убрзо донијело одлуку о отварању житне пијаце у центру града, пред сједиштем среза и она је ту била до иза другог свјетског рата. Запослени су радници који су чистили улице и набављена су двоја кола за одвоз смећа. Исте године су озваничени и седмични сајмови уторком и петком, а за годишње сајамске дане су одређени Дан Светог Пантелејмона (Пантелино) и Дан Светог Димитрија (Митровдан).

slika
slika
Предграђе Лединци и житна пијаца пред зградом Општине почетком 20. вијека (фотодокументација Музеја Семберије)

Већ 1880. године на најважнијим мјестима у граду су засијали први фењери на петролеј, а о њиховом паљењу и одржавању водио је рачуна нарочито постављен радник. Аустро-Угарске власти су преузеле турског гарнизонског љекара др Јакоба Кохула, бечког дипломца медицине, чијим залагањем је 1880. године отворена прва болница у Бијељини, а исте године Бијељина је добила и прву апотеку.

ОСЛОБОЂЕЊЕ

Први свјетски рат је донио нова страдања становништва Семберије од стране аустро-угарских власти због непрестаног сумњичења за сарадњу са Србима са друге стране Дрине. О ужасима тих дана, јунаштву Сембераца и њиховој непоколебљивој жељи да живе у слободи заједно са сународницима увјерљиво свједочи познати аустријски писац и новинар Егон Ервин Киш чија регимента је тада била смјештена у Бијељини.

1918. година је означила велики преокрет – након пробоја Солунског фронта и побједоносног похода српске војске, распала се Аустро-Угарска Монархија, а Семберију је први пут у модерно доба на дуже вријеме обасјала Слобода.

slika
slika
Житни трг (1926. година) и споменик краљу Петру I Ослободиоцу (1937. година).