Документи

Градови побратими

Градови побратими

Свјестан неопходности сарадње и размјене искустава са јединицама локалне самоуправе у иностранству, повезивања у областима културе, економије, спорта и превазилажења граничних препрека у процесима европских и свјетских интеграција, Град Бијељина је посвећен развоју пријатељских веза са општинама и градовима у иностранству.

Од 2006. године oпштина, односно, Град Бијељина је потписао уговоре о братимљењу са Кумановом (Македонија, 2006), Лангенхагеном (Њемачка, сарадња успостављена 1999., Уговор о пријатељству потписан 2007), Крушевцом (Србија, 2008), градом Русе (Бугарска, 2009) и општином Пећ/Гораждевац (Србија, 2013).

Такође, Град Бијељина, у оквиру прекограничне сарадње, развија интензивне економске и културне односе са сусједним градовима и општинама у земљама окружења.



 

slika

Куманово се налази у сјевероисточном дијелу Македоније и, са преко 70 хиљада становника, трећи je град по величини у Македонији (после Скопља и Битоља) и сједиште најпространије општине у овој земљи.

Повеља о братимљењу Куманова и Бијељине потписана је 2006. године.

ИСТОРИЈА
Претпоставља се да поријекло назива града потиче од имена племена Кумани које је крајем 11. вијека освојило овај крај и неко вријеме га задржало под својом влашћу.
Претпоставља се да је Куманово као насеље основано у 12. вијеку. Први пут се помиње у једном турском документу из 1519. године као село у Нагоричкој нахији са 52 породице и око 300 становника. Крајем 16. и почетком 17. вијека Куманово постаје градско насеље и центар нахије. За овај период везан је и развој града који је постао значајна раскрсница на трговачким путевима.
Турски путописац Евлија Челебија помиње да је 1660. у Куманову постојало: 600 кућа покривених ћерамидом, џамија, медреса, каравансарај, више радњи и млинова. Након продора аустријске војске на Балкан за вријеме Великог бечког рата, у кумановском крају је 1689. избио устанак у коме су се устаници уз помоћ аустријске војске борили против Турака. Устанички вођа Карпош се прогласио „краљем од Куманова“ што говори да је Куманово као насеље било на чувеном гласу.
Турско-аустријско ратовање крајем 17. и почетком 18. вијека изазвало је стагнацију трговине и Куманово губи на значају, па се у 18. вијеку у документима помиње свега два пута. 19. вијек доноси нови напредак и Куманово постаје важна тржница за жито. Жељезничка пруга изграђена седамдесетих година 19. вијека даје нови подстрек развоју Куманова које добија доминантни положај у односу на околне градова, укључујући чак и Скопље. Са економским напретком, растао је и прилив становништва.
У Првом балканском рату, октобра 1912. године, на локалитету Зебрњак у близини града одиграла се чувена Кумановска битка у којој је српска војска под командом генерала Радомира Путника до ногу поразила Турке. Ова побједа је означила почетак пораза Турске у овом рату и отворила пут за коначно ослобођење Балкана из турског ропства. Монументални споменик изгинулим српским војницима, саграђен на мјесту битке, већим дијелом су уништили бугарски окупатори у 2. свјетском рату.
У другом свјетском рату, Куманово је, заједно са Прилепом, постало познато као град у коме је избио народноослободилачки устанак.
После 1945. године Куманово доживљава брз eкономски и културни развој.

ПРИВРЕДА
Најразвијеније привредне дјелатности у Куманову припадају секундарном и терцијарном сектору. Највећи значај имају металопрерађивачка, текстилна, кожарска, прехрамбена и дуванска индустрија, као и земљорадња и трговина.
Куманово је важно раскршће саобраћајница према Скопљу, Србији и Бугарској.

КУЛТУРА
Најважније културне манифестације у Куманову су међународни Џез ­фестивал, Дани комедије, неколико дјечјих фестивала и ликовних колонија.
Најважније установе културе су Позориште, Центар за културу „Трајко Прокопиев“ и Национални музеј.
У околини града постоје значајни културно-историјски споменици, а најважнији су Градиште, локалитет из бронзаног доба, неолитски локалитет код села Доње Нагоричане, црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану из 1071. и црква Свете Богородице у селу Матејче из 1350. године.
Заштитник града је Свети Ђорђе.

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Поред Бијељине, Куманово је град-побратим следећих градова: Врање, Горњи Милановац, Лесковац, Панчево, Чукарица, Косовска Митровица (Србија), Никшић (Црна Гора), Никозија (Кипар), Пловдив (Бугарска), Вараждин (Хрватска), Корлу (Турска) и Прозор (БиХ).
 

ЛИНКОВИ:

http://www.kumanovo.gov.mk

sr.wikipedia.org/wiki/Куманово


 

slika

Лангенхаген је град у њемачкој покрајини Доња Саксонија. Повезан је са Хановером, али има посебну инфраструктуру и економију. Лангенхаген има више од 50.000 становника.

Сарадња између Бијељине и Лангенхагена је успостављена 1999. године, а Уговор о пријатељству између два града потписан је 2007.

ИСТОРИЈА
Први писани помени дијелова Лангенхагена под садашњим именом потичу из 990. године, а 1312. године град се први пут помиње као Ниенхаген. За развој града јако је важна 1618. година, када је Лангенхаген добио трговачке повластице.

У 20. вијеку Лангенхаген постаје важна саобраћајна раскрсница, чему је највише допринијела изградња жељезнице 1890. године и луке на Мителанд каналу 1916. године.
Аутопут је изграђен средином 30-тих година 20. вијека и тада је настало Сребрно језеро коме су име, наводно, дали пилоти јер им је служило као оријентир на лету за Берлин.
Други свјетски рат доноси огромна разарања и тада је двије трећине Лангенхагена уништено у бомбардовањима.
Послератни период је период брзог економског и друштвеног развоја, па 1959. године Лангенхаген добија градску повељу, а 1974. године, приликом административне реформе, територија града је проширена на садашњу величину.

ЕКОНОМИЈА 
У Лангенхагену је 1952. отворен Хановер-Лангенхаген аеродром који је један од највећих у Њемачкој и има пресудни значај за економију града.
У близини аеродрома постоје четири индустријске зоне са производним и комерцијалним дјелатностима, а ту је и Хановерска међународна тржница са представништвима преко 400 међународних дистрибутера брендиране робе.
1982. године у Лангенхагену је, први пут у свијету, започела производња компакт дискова, а 1996. је започета производња DVD-ова.

КУЛТУРА И ЗНАМЕНИТОСТИ
Лангенхаген је у Њемачкој познат по својој кабаретској и комедиографској сцени.
Умјетничко друштво Лангенхагена, од националног значаја, има за главни циљ промоцију и заштиту дјела модерне умјетности. Захваљујући Удружењу, у Лангенхагену постоји Парк скулптура, а модерне скулптуре су постављене и широм града.

Сваке године у Лангенхагену се одржава Фестивал позоришта и кратких форми „Мимузе“.
У јулу, на градском тргу се одржава тродневни градски фестивал, а сваке двије године се одржава велики градски бал. Двогодишње су и хуманитарне манифестације Индустријски шоу и Породични фестивал.
Раније је на територији Лангенхагена постојало неколико вјетрењача, а сачувана је само једна из 17. вијека. Постоји и неколико старих цркава од којих је најзнаменитија Елизабетина црква, реконструисана после уништења у Другом свјетском рату. Торањ цркве, стар преко 400 година, остао је сачуван од бомби и то је најстарија зграда у Лангенхагену.

Лангенхаген је познат и по љубитељима коња, а успјешно дјелује и Поло клуб.
Оазе природе су заштићена природна подручја Кананохер шума и природни резерват Калтенвеидер мочвара.

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Поред Бијељине, Лангенхаген је град-побратим градова Саутворк (кварт Лондона, Велика Британија), Ново Место (Словенија) и Глогов (Пољска).
Квартови Лангенхагена његују партнерство са градовима и квартовима у Француској, Аустрији и Бразилу.

ЛИНКОВИ:

www.langenhagen.de
http://en.wikipedia.org/wiki/Langenhagen


 

slika

Крушевац је град у Расинском округу у централној Србији и управни, економски, културни, здравствени и образовни центар Округа. Налази се у Крушевачкој котлини која обухвата композитну долину Западне Мораве и простире се између Левча и Темнића на сјеверу, Жупе, Копаоника и Јастрепца на југу и Краљевачке котлине и Ибарске долине на западу.

Према попису из 2011. у урбаном подручју Крушевца живи око 59.000, а на цијелој територији Града више од 131.000 становника.

Повеља о братимљењу Крушевца и Бијељине потписана је 2008. године.

ИСТОРИЈА
Крушевац је као своју престоницу подигао кнез Лазар 1371. године.
Први пут се помиње 1387. године, у повељи којом кнез Лазар у својој утврђеној престоници потврђује раније трговачке привилегије Дубровчанима.

Предање каже да је Крушевац добио име по облом ријечном камену крушцукојим је град већим дијелом сазидан. После Косовског боја, Крушевац постаје престоница вазалне Србије којим управља кнегиња Милица, а потом деспот Стефан који престоницу касније сели у Београд. Турци освајају  Крушевац 1427., после смрти деспота Стефана. Од 1444. године, Крушевац је у рукама Ђурђа Бранковића, а Турци га коначно поробљавају 1454. године и дају му име Алаџа Хисар (Шарени град). Током 17. и 18. вијека Крушевац је неколико пута краткотрајно ослобађан од турске власти. За вријеме Првог српског устанка град је ослобођен 1806. и остао слободан до 1809. године. Из овог врeмена потиче и назив „Чарапани“ на који су Крушевљани до данас поносни. Надимак су добили 1806. године, после једног напада на Турке, када су Крушевљани показали велико јунаштво и лукавство изувши обућу и у чарапама се нечујно пришуњали Турцима и побили их. 

Крушевац је коначно ослобођен од Турака 1833. године. Послије ослобођења град почиње нагло да се развија и напредује, и постаје један од већих регионалних центара тадашње Србије. Током Првог свјетског рата град је у великој мјери уништен, а становници су преживјели тежак терор. У Другом свјетском рату њемачки окупатори су на брду Багдала стријељали 1642 родољуба из Крушевца и околине.

ПРИВРЕДА
Крушевац је значајан привредни центар са посебно развијеном метало-прерађивачком („14. октобар“) и хемијском индустријом (ХИ „Жупа“, „Хенкел-Мерима“, „Trayal“).
У Крушевцу послује и фабрика алкохолних и безалкохолних пића „Рубин“, као и фабрика мазива „ФАМ“.
У близини Крушевца је и позната Рибарска Бања.

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ
Крушевац је познат по цркви Лазарици, задужбини кнеза Лазара, остацима Лазаревог града са Донжон кулом и споменицима Косовским јунацима и кнезу Лазару. У близини града се налазе манастир Светог Романа (у манастиру су похрањене мошти Светог Романа, а манастир је познат и по томе што је у његовој порти сахрањено срце руског племића Николаја Николајевича Рајевског, који је Толстоју послужио као инспирација за лик Вронског у роману „Ана Карењина“), манастир Покрова Пресвете Богородице у селу Ђунис и манастир Наупаре, чији задужбинар је, по легенди, деспот Стефан Лазаревић.

КУЛТУРА
Осим рада Крушевачког позоришта, неколико хорова и културно-умјетничких друштава, у Крушевцу се одржава и велики број културних манифестација.

Најважније манифестације су:
- "Светосавска недеља",
- Међународни фестивал хумора и сатире "Златна кацига" (31. март – 1. април),
- Југословенска дечија ликовна колонија "Биберче" (половина јуна),
- "Видовдан" - Свечаности слободе(23-28 јун),
- Крушевачка књижевно-филозофска школа,
- Лето културе (низ позоришних и биоскопских представа, концерата класичне, поп-рок музике, џеза и различити програми извођача из Крушевца и других градова.у току љетних мјесеци, углавном на отвореним просторима и сценама),
- Ликовна колонија Дворане - у амбијенту подјастребачких села Дворане, Петина и Ловци, на простору Микине воденице (јул),
- Беловодска розета (крај јуна и почетак јула) - окупља књижевнике у оквиру Књижевне школе "Слово љубве", ликовне умјетнике у оквиру вајарске колоније "Беловодски пешчар" и клесаре у оквиру програма који његује клесарску традицију овог краја, под називом "Дани Рада Неимара". На манифестацији учествују и глумци, рецитатори, музичари, фолклорни умјетници, у оквиру умјетничког програма "Моравске ведрине",
- Позоришни дани - (октобар) смотра најзначајнијих остварења позоришта Србије,
- Октобарска изложба - традиционална годишња изложба стваралаштва ликовних уметника из Крушевца. Сваке друге године претходи јој бијенална изложба умјетничких дјела Крушевљана - студената факултета и академија ликовних и примијењених уметности,
- Новогодишњи програм (децембар) - низ културних дешавања (представе, концерти класичне, поп и рок музике, дјечији музички фестивали, оперске представе).

Дан Града се прославља на Видовдан, 28. јуна.
Градска слава Града Крушевца је Света Тројица (Силазак Духа Светога, у недељу, педесет дана после Васкрса).

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Поред Бијељине, Крушевац је град-побратим градова: Крф (Грчка), Сент Андреја (Мађарска), Рмнику Влчеа (Румунија), Пистоја (Италија), Киријат Гат (Израел), Трогир (Хрватска) и Травник (БиХ).
Интензивну сарадњу Крушевац остварује са градовима: Волгоград, Рјазањ (Русија), Стара Загора (Бугарска) и Жалец (Словенија).


ЛИНКОВИ:
http://www.krusevac.org.rs
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%86


 

slika

Русе је пети град по величини у Бугарској и сједиште је Русенске области. Град Русе се налази на сјеверу Бугарске, на десној обали Дунава и у њему живи око 165.000 становника.

Уговор о пријатељству између града Русе и Бијељине потписан је 2009. године.

ИСТОРИЈА
Први трагови људског живота на овом подручју потичу из неолита. Позније трачко насеље је прерасло у римски војни центар Sexaginta Prista (Град шездесет бродова), који је био дио сјеверне границе римске провинције Мезије. Утврду су уништили Словени и Авари у 6. вијеку.

За вријеме Првог (IX-XI вијек) и Другог Бугарског Царства, XII-XIV вијек), у близини римских рушевина израсло је утврђено насеље названо Руси, о ком први писани траг потиче из 1380. године. Убрзо је израсло у важно трговачко средиште, али га Турци 1388. године освајају и уништавају град. За вријеме вишевјековне турске власти Русе је обновљен и израстао је у један од најважнијих турских управних, трговачких и војних средишта у Подунављу и у 18. вијеку постало је сједиште Дунавског Вилајета који се простирао до Софије и Ниша. Овдје су штампане прве новине на бугарском језику, оснивају се болнице, старачки домови, поште, а прва модерна пољопривредна фарма у Турском Царству саграђена је баш овдје... У граду је смјештено чак пет конзулата најважнијих европских држава. Упоредо са растом значаја града за Турску, Русе постају и центар бугарског националног покрета и град је постао сједиште Бугарског револуционарног централног комитета.

Коначно, 1878. године, током руско-турског рата, руске јединице ослобађају Русе који постаје највећи град у новооснованој Кнежевини Бугарској и кључни економски и културни центар. Интензивна изградња учинила је град типично централноевропским по архитектури. Правилником за изградњу приватних зграда из 1893. године који је издала општина Русе прописано је да „Све фасаде на главним улицама града Русе треба да имају богате украсе у каменој пластици“.

Период између два свјетска рата обиљежила је стагнација, а у другој половини 20. вијека, захваљујући брзој индустријализацији и изградњи моста преко Дунава, Русе поново постаје важан економски, саобраћајни, културни и образовни центар. По попису из 1985. у граду је живјело преко 185.000 становника.

EKOНОМИЈА
Русе је један од најзначајнијих индустријских центара у Бугарској и овде се развила једна од првих индустријских зона у Бугарској. У економији града преовладава лака индустрија – хемијска, текстилна и прехрамбена. Развијена је и машиноградња и бродогорадња.
Русе има велики значај за транспорт и саобраћај, с обзиром да је то најважнија бугарска ријечна лука, а у овом граду је и једини мост преко Дунава између Румуније и Бугарске. Кроз Русе пролазе паневропски путни коридори 7 и 9.

ЗНАМЕНИТОСТИ
Град Русе је познат по необарокној и неорококо архитектури поријеклом из 19. и почетка 20. вијека која привлачи бројне туристе. Споменик Слободи из 1906. године је симбол града.
У близини града је манастир посвећен Светом Димитрију Басарабовском уклесан у стијену, о коме је први писани траг из 1431. године.

ОБРАЗОВАЊЕ И КУЛТУРА
У граду Русе на универзитету „Ангел Канчев“ студира 12.000 студената. За културу су посебно значајни Драмско позориште „Сава Огњанов“, државно луткарско позориште и Оперско-филхармонијско друштво, бројни музеји и галерије.

Најважније културне манифестације су међународни Мартовски дани класичне музике, Љетна сцена „Сексагинта Приста“ – градски фестивал (од маја до октобра), Ђурђевдански сајам, Карневал и маскембал (24. јуна), Јесенски салон умјетности (друга половина септембра), сајам медија „БГ МедиаМаркет“ и медијски фестивал „Бугарска Европа“ (крајем октобра).

Заштитник Града је Свети Ђорђе, а 6. мај се обиљежава као Дан Града.

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Поред Бијељине, град Русе је побратим градова: Волгоград (Русија), Ђурђево (Румунија), Перистери (Грчка), Сен Оан (Француска), Хуaјнан (Кина), Лисабон (Португалија), Братислава (Словачка) и Трогир (Хрватска).


ЛИНКОВИ:

http:// www.ruse-bg.eu
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B5


 

slika

Повеља о братимљењу Пећи/Гораждевца и Бијељине потписана је 2013. године.

Пећ je град и сједиште истоимене општине у сјеверозападном дијелу Метохије, односно, јужне српске покрајине Косово и Метохија (раније је подручје Метохије око Пећи било познато као Хвосно).

У урбаном дијелу живи око 49.000, а на цијелом подручју општине Пећ око 96.500 становника (према званичним резултатима пописа становништва из 2011. године организованом од стране органа власти самопролашене „Републике Косово“, који су Срби углавном бојкотовали).

ИСТОРИЈА

Пећ се под овим именом први пут помиње 1202. године, а прије тога је имала неколико назива у зависности од тога ко је господарио тим крајевима.

Град су вјероватно основали Илири. Налазио се на стратешком положају на ријеци Бистрици, која се улива у Бели Дрим источно од Проклетија. Град се називао Песцијум (Pescium) током римског периода, а код Птолемеја (87-150.), у његовом познатом делу „Географија“, среће се под називом Сипарантум (Siparantum). Имао је статус муниципијума, што је значило да је имао своју самоуправу и био је други град тог ранга на простору данашњег Косова и Метохије, одмах после Улпијане (којa је постојала на простору између данашњих Приштине, Грачанице и Липљана).

Византијски историчар Прокопије (565. године) га назива Пентза (Pentza), а овај назив замјењује назив Сипарантум. У XII вијеку је носила име Ждрелник зато што се налазила на улазу (ждрелу) у Руговску клисуру. У XIII вијеку помиње се као град Пећ који се развијао уз тек пренијету столицу српске цркве из Жиче. У XIV вијеку га помињу Дубровчани и Которани који су овдје имали своје трговачке колоније.

Пећ је била средиште српске цркве од 1253. године, прво као сједиште архиепископа, а затим и патријарха. Град је тада уживао многе повластице српских владара, али је био под директном влашћу архиепископа, касније патријарха. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром, а било је то и вријеме привредног процвата, током којег се у Пећи производила разноврсна роба, почевши од прехрамбених и одјевних до предмета високе умјетничке вриједности. За поглавара српске цркве се ковао и посебан новац. Град је био чувен и ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио као зачин и као боја за тканину, а производила се и свила.

После Косовске битке 1389. године, Пећ је била под влашћу Балшића, а потом је припала Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином XV вијека, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промјена, укључујући и промјену имена у Ипек (Ipek). Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим предјелима, а попримио је и упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског насљеђа... Град је, такође, добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су неке саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. За подручје сjеверне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. На овом подручју је 1455. године избила и прва побуна против Османлија која је крваво угушена. Захваљујући залагању Мехмед-паше Соколовића, који је обновио Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог брата (или блиског рођака) Макарија, Пећ је од 1557. до 1766. године поново сједиште српских патријарха.

Петовјековној отоманској владавини је дошао крај 1912. тодине, када је, током Првог балканског рата, Црна Гора ослободила град. Током Првог свјетског рата, крајем 1915. године, заузели су га Аустро-Угари, а након 1918. године Пећ је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. За вријеме италијанске окупације у Дргуом свјетском рату, била је дио квислиншке „Велике Албаније“. Од 1945. године град је дио Социјалистиче Аутономне Покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФРЈ.

Односи између Срба и Албанаца, који су чинили већинско становништво града у XX вијеку, често су били напети, што је дошло до врхунца током рата на Косову 1999. године, када је град тешко оштећен. Даљу штету град је претрпио у насиљу током мартовског погрома над српским становништвом 2004. године.

ГОРАЖДЕВАЦ

Сједиште општине Пећ је након рата 1999. године измјештено у највеће српско селу у Метохији - Гораждевац, у којем је и привремено сједиште и Пећког округа. У Гораждевац су измјештени, између осталог, и Дом културе, основна школа, Гимназија „Свети Сава“ (основана 1913. године), Економско-трговинска школа, Електро-техничка школа и Машинска школа...

Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи. По турском попису из 1485. године забиљежено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа.

Након 1999. године, Гораждевац је више пута безуспјешно нападан од стране Албанаца, све до 13. августа 2003. године када су терористи убили двоје, а ранили четворо дјеце која су се купала на импровизованој плажи на ријеци Бистрици у центру села.

ЗНАМЕНИТОСТИ

Поред Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани, који је, уз древно сједиште српских патријараха, стављен под заштиту УНЕСКО-а, као и манастир Светог Преображења из 14. вијека у селу Будисавци, на 17 километара од града. Пећ је позната и по Старом базару, као и Руговској клисури.

У Гораждевцу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. вијеку. Посвећена је Светом Јеремији.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B5%D1%9B
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%86